NE PLAČI ZA SARAJEVOM

Ma šta da vas snađe u životu, najbolje ćete se osećati ako ostanete ono što jeste. Sebe ne napuštajte nikad, pa vas neće napustiti sreća.

„Svejedno je koja je vaša istina, glavno je pronesite je kroz život kao svetinju i ne izneverite svoju dušu.“   (Ivo Andrić)

 

(Str. 271;  tel. 011/233-86-14; mob. 063/870-27-51; e-adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)

 

MOMO KAPOR, recenzent prvog izdanja:

„Višnja Krstajić Stojanović govori iz ugla žene, koja rasturanje jednog sveta i grada vidi najličnije kao rasturanje sopstvenog srećnog doma... Poniženja koja nanose novi gospodari Sarajeva, ispunjavaju svaki redak ove hronike, u kojoj jedna krhka žena pokazuje neverovatnu snagu i istrajnost da izdrži sve teškoće i sačuva u sebi dragocenu nadu...

Višnja Krstajić Stojanović postala je, tako, jedan od važnih svedoka u velikoj optužnici, koju će jednog dana (i pored svih nepravdi verujemo u to) podići istorija protiv onih koji su ovoj darovitoj ženi i njenim sugrađanima oteli ne samo njihov dom nego i grad.“

DRAGOLJUB JEKNIĆ, recenzent prvog izdanja, list „Javnost“ (2. 11. 1996):

„Višnja Krstajić Stojanović odista ume da pripoveda, uzbudljivo, kao da doživljavamo: grad o kome piše, ljude o čijim nesrećama svedoči, sva ta njena lična iskušenja kojima je i sama išla na ruku ničim ne prigušujući u sebi svoju elementarnu, gensku, čovečansku potrebu da se buni, bori, opire, suprotstavlja nečojstvu, nesojstvu, mržnji i opakosti.“

DRAGAN STEFANOVIĆ, novinar, „Politika ekspres“ (3. 1. 1997):

„Ne plači za Sarajevom“ je ne samo autentična pripovest žene koja je proživela višemesečni pakao, nego i vredno literarno štivo satkano od kratkih jezgrovitih rečenica u čiju iskrenost ne treba sumnjati i koje čitaoca drže do poslednje stranice, na samoj granici suza i knedle u grlu. Ukratko, ovo je možda najpotresnija knjiga o Sarajevu u ratnim danima...“

LJILJANA BINIĆANIN, novinar, „Ilustrovana politika“ (23. 8. 1997):

„Kada bi se tražila samo jedna reč da opiše ovu knjigu onda bi to bilo iskrenost. Sve ostale osobine proizlaze iz nje: knjiga nikog ne laže, nikome se ne udvara, nikome se i ne obraća – očigledno je da je Višnja Krstajić Stojanović nju ispisivala za sebe, sebi da olakša, sebe da spase. Kroz ovu knjigu njena patnja zbori...

Ovo je knjiga o najgnusnijim strahotama, najbolnijim saznanjima, zatrvenim ognjištima – a u njoj nema mržnje i nema osvete. U njoj najviše ima razumevanja.“

BRANE MOCONJA, novinar, „Oslobođenje“, Banjaluka (31. 1. 2001.):

„... Kad se zli duh, pritajen u prividu bratstva i jedinstva, razgoropadio u proključalom bosanskom loncu vječno gladnom ljudskog mesa. A mirođije su, u vidu oružja, neprestano priticale sa sviju strana svijeta. Dok su pripadnici tri zakrvljena naroda držali poklopac iznutra. Da sakriveni nanesu što više zla jedni drugima. Iz sarajevske kotline, poklopljene ubitačnom vatrom iz grada i sa okolnih planina, bilježila je ratni dnevnik, u svoje i u ime svih zatočenika koji su plaćali cijenu jedne lažne politike, Višnja Krstajić Stojanović, ranjiva ptica ostala van matičnog jata. Snagom dokumenta pohranjuje ona nemila zbivanja protiv zla u nekoj budućnosti. Njezina rečenica opipava puls leševima ostrašćenog grada. Odzvanja kanonadom topova. Brza je poput rafalne paljbe. Dugačka kao noć u neizvjesnosti. Sabijena poput trena pred eksploziju. Mračna poput „bratskih“ namjera tih dana i mjeseci.

I ponekad kratka i svijetla kao treptaj sna o slobodi. Ali uvijek jasna. Jezgrovita. Precizna. Jer autorka, i u tim odsudnim danima kad se najčešće i ne osviće, zna da piše prilog za istoriju. Sa njom, ili bez nje.

I da je njeno jedino i najjače oružje, na prostoru bremenitom oružjima i oruđima svih vrsta, dostojanstvena i istinita riječ.“

NEĐO ŠIPOVAC, književnik, u studiji „Duhovna topografija Republike Srpske 1992–1996“:

„Kao ni drugi sarajevski srpski pisci, ni Višnja Krstajić Stojanović nije mogla da piše o ovom gradu bez visoke emocionalne temperature...

Ona u romanu „Ne plači za Sarajevom“ kaže: „Neka se bije ko hoće, mi Srbi i muslimani nećemo. Dobro nam je zajedno. Navikli smo. I zašto bismo živeli jedni bez drugih. Ovako je interesantnije. Ljudskije. Ta, svi smo isti. Zar je važno kako se ko zove i kom narodu pripada?“ Višnja Krstajić Stojanović je svojim književnim prvjencem, međutim, umjetnički i iskustveno dokazala da se, nažalost, prevarila, da oni koji su počeli rat nisu mislili kao ona i stotine hiljada drugih, zbog čega je svom romanu, kao sumu ratnog iskustva, stavila moto koji potpisuje Ditrih „Svi smo mi žrtve, Anselmo. Naše su sudbine određene svemirskim bacanjem kocki, vetrovima zvezda, nepostojećim lahorima što ih dižu vetrenjače bogova...“

DR VLADIMIR LUKIĆ, bivši predsednik Vlade Republike Srpske, kao svedok odbrane u tužbi Bosne i Hercegovine protiv SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) u Hagu, pozvao se i na knjigu „Ne plači za Sarajevom“.

PAVLE PAVLOVIĆ, novinar, „Nezavisne novine“, Kanada, Toronto:

„29. 8.1997. štampano je „Pismo iz Kanade“ kao doprinos našoj seriji članaka na temu stara-nova emigracija. To „Pismo“ je poglavlje knjige „Ne plači za Sarajevom“ od Višnje Krstajić Stojanović. Autorka je na veoma interesantan način opisala psihičke traume kroz koje novi emigranti prolaze te je sadržaj pisma od opšteg interesa“ (pismo je objavljeno u celini).

PAVLE PAVLOVIĆ, novinar, „Nezavisne novine“, Kanada, Toronto (12. 9. 1997)

Odgovor na „Pismo iz Kanade“ pod naslovom „Draga moja Lili“ iz romana „Ne plači za Sarajevom“ Višnje Krstajić Stojanović – objavljeno u celini.

 

CITATI iz romana NE PLAČI ZA SARAJEVOM

 

„Užasno je kad oni iz daljine tvrde da bolje znaju i vide šta se zbiva u Sarajevu nego mi koji smo ostali. Ta, rat nije umetnička slika pa da je bolje vidite i shvatite ako se izmaknete. To je goli život koji vas iz temelja trese. I vas i sve oko vas. Ako se ne izmičete, tada učestvujete. Ko tada bolje vidi i zna? Oni izvan ili vi koji ste tu usred suštine?“

„Ići ili ostati? Isuviše su šareni i zamršeni događaji. Da li su ljudi koje znam decenijama baš takvi kakvi mislim da jesu? Ovo vreme je vaga na koju će stati. Šta će pokazati kazaljka istine?“

„Gotovo je. Kud god da krenete – udarite u neki zid. Nipošto ne krećite glavom kroz njega. Glava puca. Zid ostaje. Ako pred zidom savijete kičmu, tada se nađe neka pukotina u njemu da vas propusti. Zato su pukotine i ostavljene, prosto planirane, da biste upravo vi što savijate kičmu mogli da prođete.“

„Bio je dan. Bio je trg. Bili su vojnici. Bio je sedi čovek. Bio je konopac oko vrata. Bili su skrhani jablanovi. Bila je gomila. Bilo je smeha. Zamislite! Bio je korak u poniženje. Bilo je još jedno umiranje bratstva i jedinstva. Bio je jad i čemer.“

„Naslućivala sam šta strah može da učini od čoveka. Naslućivala sam, a sad znam: strah menja karakter i ličnost. Ili je, možda samo otkriva. Pre će biti ovo drugo. Ogoleva svu zamršenost i sve konce koje taj čovek povlači i biva vlastita lutka na koncu.

Muamer je svu svoju prepotentnost i aroganciju, sve svoje gledanje sveta u teme, zgužvao u mršavu lopticu koju drži između brade i skupljenih kolena, skvrčen u termoakumulacionoj peći.“

„Opasno je reći bilo šta što ne sme da se zna. Opasno i najboljim prijateljima. U ratu nema najboljih prijatelja. Sve je naglavačke okrenuto. Sve pomešano. Sve ima neko drugo lice. Neku drugu dušu. Sve isto. A sve drugačije.“