Warning: A non-numeric value encountered in /home/visnjaks/public_html/templates/as002046free/includes/includes.php on line 76

Warning: A non-numeric value encountered in /home/visnjaks/public_html/templates/as002046free/includes/includes.php on line 76
S OBE STRANE LJUBAVI

S OBE STRANE LJUBAVI

Zašto ljubav, to božanstveno osećanje, ima i svoje naličje? Umete li da razlikujete lice od naličja ljubavi?

Gde mogu biti pravi koreni tog naličja? Jeste li se ikad pitali?

„Ako čovek zna koju luku traži, svaki vetar je dobar.“   (Seneka)

 

 

(Str. 650; tel. 011/233-86-14; mob. 063/870-27-51, e-adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)

 

Dr MILOŠ KOVAČEVIĆ, recenzent:

„Roman se čita kao vrlo zanimljivo psihološko štivo. Autorka je uspela proniknuti u dušu svoje glavne junakinje, i kroz nju odslikati ostale junake... Roman i svojom pričom i svojim jezikom čitaoca ne može ostaviti ravnodušnog. Gotovo da će ga „prikovati“ za tekst, sve do konačnog iščitavanja.

Sigurni smo da će roman S OBE STRANE LJUBAVI lako naći svoje čitaoce. I nijednog neće ostaviti ravnodušnim.“

 

CITATI iz romana „S OBE STRANE LJUBAVI”

„Osim toga, ne dešava se rat samo tebi nego svima.A kad smo svi u istoj nevolji – to je olakšica. Tada se svi razumemo. Delimo nevolju. Uzajamno se pomažemo. Zajedno se borimo. Ili nas nevolja nadmudri ili je pobedimo. U svemu tome neko ispadne beda, neko dobar čovek. Isplivaju na površinu razni karakteri. I nekarakteri. Spadnu maske. Pa se vidi kao na dlanu. I ko je ko. I šta je šta. Neko te razočara. Neko oduševi. Trećeg nema. To je cela priča. Ali ratovi bez granata i rafala, tek to su ratovi. Tu nema sklanjanja. Ni u podrum. Ni u izbeglištvo. Nema zavežljaja u kome je samo nešto neophodno. Nego sve vučeš sa sobom. U ovim ratovima vuče duša. Vuče celu muku. Nema izdvajanja. Nema odabiranja. Tegliš sve što te snašlo. I danju i noću tegliš. I jutrom i večerom. I u snu i na javi. Niko ne pita možeš li. Niko ništa sa tobom ne deli. A u grudima jednako zavija. Kao vuk u divljini.“

„A put do stanice vodio je između seoskih vrtova, između plotova, između neprestanog laveža pasa. Kroz mrak. Mogao je bilo koji pas da se otrgne. I da ga napadne. A mogao je da ga napadne i neki pas koji nije vezan. Njega – stranca u selu.

Psi uvek prepoznaju strance. I budu sumnjičavi. Možda se malo predomišljaju da li da ga napadnu ili ne. Dok ne „zaključe“ da li je prijatelj ili nije. Stefan, međutim, nije ni za šta mario. Znao je samo da mora čuti Teu“.

„Ne brini. Neće me napasti nijedan pas. Znaju oni da je o ljubavi reč. Znaju oni zašto sam trčao kroz selo... Psi znaju šta je ljubav. Oni to nepogrešivo prepoznaju. Bolje nego ljudi. Čuo sam te. Sad ne moram trčati u povratku. Sad sam srećan. A ti spavaj. I ne brini. I sutra me čekaj.“

„Kako se god kojoj mi domovini zavučem u nedra i počnem u njenim nedrima da grejem srce svoje i dušu svoju, otmu mi je. Izbace me iz nedara domovine moje. I sad ne znam ni gde mi je zemlja. Ni da li uopšte imam domovinu. Gde god dođem, domovinu mi otimaju. A ja mislila: gde je god srpska zemlja, moja je zemlja. A ono ispada da bi i ovo sunce iznad Srbije moglo da se pretvori u „sunce tuđeg neba.“

„Ima, eto, ljudi koji bi hteli da vlastite grehe, makar malo, ako ne mogu sve, nakače vama. Vi za njih postajete krivci što znate za njihov greh. Samo što vam ne kažu: Kako te nije sramota što to znaš.“

„Šta bi sa mostovima preko kojih sam uvek za tren stizala do tebe? I kako da preskočim ovaj zid? Koji kao da se spustio niotkud? Vidiš li da više nismo isti? Ja jesam. Ti nisi. Sad si neko drugi. Meni nepoznat. Sve moje reči se odbijaju od tebe. I ne pokušavaš da čuješ šta velim... Ko mi te to otima, Stefane? A ti se ne braniš. Nije tragedija što mi te otimaju. Nego što se ne braniš.“

„Ako postoji emocionalna inteligencija, a kažu da postoji, onda postoji i emocionalna glupost. Ja nekako, ovih dana, ne umem da se vinem do emocionalne inteligencije, nego sam stalno na primitivnim emocijama. Pa nikako da se odvojim od belih rada. I čupkanja njihovih latica i ponavljanja: voli me – ne voli me, voli me – ne voli me, istina – laž, istina – laž... I sve tako.“

„Naša ljubav je ličila na staro vino. Što je više prolazilo vreme, bivali smo sve više svoji. Ali, to beše! Gde smo god išli, imali smo osećaj da idemo jedno drugom. U šta se izvrgnu naše ’staro vino’?“

„Kako bolna stvarnost?!

U ovoj bolnoj stvarnosti nas dvoje sve i svašta delimo. Sve i svašta! Samo ne pažnju. Samo ne nežnost. On čak ni poštovanja prema meni nema. Ništa. Od svega što smo imali napravio je olupinu. Jer je otupeo za sve što je naše. Nije ovde. Ni kad jeste. Postao je samo jedan od predmeta u kući. Predmet koji se kreće. Ništa više.“

„Može sve da se promeni – mislila je. Sve! Ali sunce će uvek biti isto. Uvek će povetarac lahoriti pored Dunava. I bilo na kom drugom mestu. Lahoriće. Nebo će se uvek plaviti. Travke će uvek šaputati. Putevi će uvek negde odlaziti. Ili nekog dovoditi. A horizonti, horizonti...

„Koliko sam ga samo volela?! Kao sunce na nebu! Kao svoje srce! Kao život! Kao svoja oba oka. Bio je središte mog sveta. Moje duše. Moja streha. Moja strana sveta. Bejah uverena da mi ga je poslao Bog. Lično. Možda sam i zato neograničeno verovala. Nekad, sav svoj prostor, sve naša vreme, ispunjavali smo sobom.“