NA OBALI REKE BOSNE

Znate li zašto ne možete odoleti potrebi da se vratite tamo odakle su vas proterali? Jeste li spremni na sve ono što će vam vaš izgubljeni grad ponuditi u dobrodošlici?

Znate li kojim putem se vraća u izgubljeni grad?

 

(Str. 366; tel. 011/233-86-14; mob. 063/870-27-51, e-adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)

 

DR MIROLJUB JOKOVIĆ, recenzent: „Roman „Na obali reke Bosne“ svojevrstan je nastavak romana „Ne plači za Sarajevom“...A roman „Ne plači za Sarajevom“ je njen autobiografski roman o iskušenjima Srba koji su živeli u Sarajevu jedno je od najpotresnijih svedočanstava u savremenoj srpskoj književnosti... Priče o multietničnosti, o zajedničkom životu, o boljim vremenima koja bi morala doći, o pomirenju, gube svaki smisao kad junak spozna da su medijske manipulacije svakoga razorile, kad vidi da se ideološko prekrajanje istorije graniči sa falsifikatima i ludilom...

Ljudi su odvajkada pisali baš kao što su vode odvajkada gasile požare. Parafrazirajući jedan od Psalama Davidovih u kome se kaže: Na vodama vavilonskim sjeđasmo i plakasmo, Višnja Krstajić Stojanović, semantičkom potencijalu svog romana o sopstvenom stradanju neprimetno pridodaje biblijske karakteristike...

Priča koja sledi je jedno poglavlje iz ovog romana.

 

KULA VAVILONSKA

 

„Ko je, od Biblije do Korana, mogao potpuno da zadovolji moju potrebu za istinom? Zašto se bogovi bore vekovima, ako ne samo da bi razdvojili ljude?

Žan Didije

Tri dana već, u Sarajevu sam. Ali se još nisam ni približila mom neboderu. Tamo, u naselju Hrasno, Na Trgu Pere Kosorića broj 10, beše moj dom. U ratu se neboder pretvorio u Pakleni toranj. Tako paklen ostao je kad sam uspela da napustim grad.

Krenula sam tih ratnih dana, sa mojim bratom Boletom, koji me je pratio iz Novog Sarajeva prema sinagogi. A sinagoga je kod mosta Drvenija. Odatle je polazio jevrejsko konvoj, kojim se, zahvaljujući doktoru Vladimiru Lukiću, izbavih iz sarajevskog užasa.

Pre odlaska želela sam da bar još jednom vidim moj neboder. U „Ne plači za Sarajevom“ o tome sam napisala: „Idem preko Dolac-malte. Okrećem se desno. Gledam preko Miljacke. Tamo je moje naselje Hrasno. Moj Trg Pere Kosorića. Moj neboder. Još se puši. Nikad više tamo. Zar baš nikad više!“

Ovo moje „nikad više“, evo, zagubilo se. Nestalo. Isparilo. Svejedno šta bi s njim. Ali ja dođoh. U izgubljeni grad. I spremam se da idem tamo gde mi beše dom. Sama pomisao da ću koračati trgom, razbila je moju ravnodušnost, sa kojom sam krenula i stigla u Sarajevo. U meni je zatitralo neko osećanje nalik seti. Ili je, možda, više sličilo na tremu. Tako nekako sam se osećala kad bih pred vratima profesorskog kabineta čekala da uđem i polažem neki ispit. Trema prestaje, bar kod mene, čim ispit počne. Čim se suočim sa onim što me muči – sve ide lakše. Zato, žurno izlazim iz kuće. Dosta brzo idem prema trolejbusu. Onako kao da već kasnim na neki zakazani sastanak. Samo što ne pogledujem na sat. Utrčavam u trolejbus. Ima dosta mesta. Ali ja ne sedam. Pojma nemam zašto. Najverovatnije, nesvesno tražim ima li koga poznatog. Nema. Sve je neki drugi svet. Neki drugi ljudi. Sakupljeni pred početak rata. I tokom rata. Ko zna odakle. A mi smo sada, posle mnogo potucanja, ne neki drugi, ali drugačiji smo. Prošli smo mnoga sela i gradove. Neki su stizali i na druge kontinente. Mnogi su odlučili da tamo ostanu zauvek. Poneko se i vratio. Kad se sretnemo, jedni drugima smo drugačiji. A neki su i drugi. Takvi se, međusobno, nismo poznavali. Nekad.

Zvoni nečiji mobilni. Ili, kako u Sarajevu kažu, mobitel. Jedna devojka, ili je žena, blizu mene, javlja se: „Ma, evo me, ba, u troli. Ma u troli. Kako ne ćuješ? Doči ču ti za po sata. Aj` vozdra.“

Tipični sarajevski govor i izgovor.

Trolejbus se približava mom naselju. Već vidim gornje spratove mog nebodera. I ostalih nebodera oko njega. Ima ih šest.

I evo, posle osam godina, stojim pored mog tornja. Mislila sam, kako rekoh, nikad više. Ali, evo, stojim. „Nikad više“ se pretvorilo u SADA. U ponovni susret. Kao što se Pakleni toranj pretvorio u Kulu vavilonsku.

Kula vavilonska ili moj neboder, kako hoćete, pusta je. Stoji kao uklet. Kao da je ničiji. Zjapi put neba.

 Gledam u moje nekadašnje prozore i balkon. Sve je tamno. Sve obgorelo. Nemo. Ne mogu da verujem da sam, tamo gore, na trinaestom spratu, živela. Da je gore, dom moj bio, moj zemaljski raj.

Ćutim. Pozadugo ćutim.

Ali nekako kao da mu se obraćam. Njemu, neboderu. Kao da pričam s njim: „I takav kakav jesi, čekaš me. Potamneo. Obgoreo. Ali stojiš uspravno. Samo što u tebi i oko tebe ništa nije na svom mestu. Umoran si. Kao i ja. Pust. I dalek. Jer si drugačiji. Bez topline. Bez svetlosti. Bez zavesa na prozorima. Bez cveća na balkonima. Izranjavljen. Izubijan.

Spolja!

Baš kao i ja koja ti se vraćam: bez osmeha, bez radosti. Néma. Sa produbljenim borama na licu. Sa prašinom na obući pokupljenoj sa raznih puteva.

Kakav li si iznutra?

Ulaznih vrata nemaš. Imaš samo daske. Zakovane na ulazu. Da niko ne može ući. Rane da ti povređuje.

A ja mislim da su te prvo očerupali.

Iznutra.

Ako je išta, iza vatre, na nekom spratu ostalo da se očerupa. A onda te zakovali.

A ti? Kao da nisi shvatio kolika se pustoš na tebe slegla. Ili se ne daš! Da. Možda nam je i to zajedničko – da se ne damo! Zbog toga, valjda, nekako nisi mrtav, čoveče!