NISAM HTELA DA ISPRUŽIM DLANOVE

Ako podnosite nepravdu, tada se borite samo protiv jednog bića. Protiv samog sebe! Jer nepravdi ispružate dlanove. Ako dlanove često ispružate – to može da vas obeleži za ceo život.

Kad pobedite vlastiti strah – tada nepravda uzmiče.

 

(Str. 200; tel. 011/233-86-14; mob. 063/870-27-51, e-adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)

 

Iz recenzije prof. dr DARINKE VUČINIĆ

Knjiga Nisam htela da ispružim dlanove je apoteza ljubavi. Ljubavi prema životu, roditeljima, braći, sestrama, prirodi, ljudima, pa I prema okomitom izlokanom sarajevskom sokaku, kojim je Višnja Krstajić-Stojanović, kao junakinja (lik) i narator ovog romana svakodnevno prolazila….

Sumirajući razmišljanja o ovoj knjizi, imamo u vidu da je Višnja Krstajić-Stojanović iskusila život u kome je, kako na jednom mestu piše, „Toliko ljudi a nigde čoveka”. A ostala je – i svojim životom i svojim delom – izvan svake kaljuge. Jer „Dine se menjaju prema vetru. Ali pustinja ostaje ista” (Paulo Koeljo).

 

Citati iz romana: „NISAM HTELA DA ISPRUŽIM DLANOVE”

 

– Izađi ispod klupe – zapovedio je drug učitelj Milisav.

Nisam izlazila ispod klupe. Čvrsto sam odlučila da ne dobijem batine.

Nisam kriva!

Drug učitelj Milisav je počeo da viče. Ali ja nisam mrdnula iz svog skrovišta.  Da je drug učitelj Milisav bar malo oslušnuo, čuo bi kako moje malo dečje srce tuče u mojim grudima. Samo što ne iskoči. Ali on, drug učitelj Milisav, nije nikada umeo da oslušne i čuje naša dečja srca. Da je umeo, sigurno nas ne bi tako često tukao. Zapravo, nikada nas ne bi tukao.

U suštini, mogla bih ja da podnesem te batine. Kao i svi ostali. Hoću reći, nije me toliko vređala fizička agresija druga učitelja Milisava. Ali nisam uspevala da podnesem nepravdu i toliku emocionalnu agresiju. Baš zato što nisam skrivila. Taj osjećaj nepravde stvarao je u mojoj dečjoj svesti, kako bi rekli psiholozi, emocionalnu ranu. A ona se jako teško podnosi. I može da vas, na neki način, obeleži za ceo život.

Kad je drug učitelj Milisav shvatio da ja neću napustiti svoje bogomdano skrovište, produžio je da šiba sledeće ispružene dlanove. Kad je završio mlatidbu, otišao je za katedru. Tada sam ja provirila iz svog dragocenog skrovišta. Da osmotrim situaciju. Jest, zaista je sedeo za katedrom. Bila sam bezbedna. Mogla sam ponovo sesti na svoje mesto.

Ubrzo je zvonilo. Kad bismo, na kraju časa, izlazili iz učionice, bilo da izlazimo na veliki odmor ili da idemo kući, niko nije smeo da potrči. Izlazili smo u koloni, po jedno. Izlaze oni iz prve klupe, za njima oni iz druge i tako redom. Za to vreme, drug učitelj Milisav sedi za katedrom. I poslednji izlazi iz učionice.

Šta sad da radim? Katedra je blizu vrata. Kako da prođem pored druga učitelja Milisava? A da me on ne ščepa. Mogla bih da dobijem batine gore od ostalih? Do sad me je štitila klupa. Moja tvrđava. Moj bedem. Drug učitelj Milisav nije mi mogao ništa. Kako sad preći „bojno polje“? Bez zaklona!

Ali morala sam da se uključim u kolonu, kad je na mene doša red.

Koračam, kao u snu. Ne usuđujem se da pogledam druga učitelja Milisava. Uostalom – ne diraj lava dok spava. Ali sam se osećala kao što se, verovatno, osećao Cezar kad je kanio da pređe Rubikon. Kad je Rubikon prešao, ne znam kako se Cezar osećao. Jer je njegov prelazak Rubikona značio početak građanskog rata u Italiji. Kad sam ja prekoračila prag učionice iliti moj Rubikon i dokopala se hodnika, osećala sam se kao Bonaparta kad je ušetao na vrata moskovska. Samo što se ispostavilo da je on prevaren. A je se nisam dala prevariti.

Bila sam jača od sopstvenog straha.   

.....

.. Preda mnom još stoji Knjiga obaveštenja. Otvorena. Sa svojim rogobatnim naslovom: Naređujem.

Imam osećaj da se ponovo od mene traži da ispružim dlanove. I da čujem vijugavi cijuk šibe koja udara po njima.

Zar me i danas, kad sam zrela osoba, čeka neka šiba? Kojoj bi trebalo da se pokorim.

Kad nisam htela da ispružim dlanove drugu učitelju Milisavu, imala sam neko skrovište. Sakrila sam se pod klupu. Sa svojih osam ili devet godina.

A sad?

Gde mi je sad skrovište?

Kako sad da stisnem šake? I da ne ispružim dlanove?

Pa lako. Sad mi ne treba fizičko sklonište. Odavno nisam mala. Ni uplašena. Sad imam drugu vrstu skloništa. A to je onaj put koji sam prošla odrastajući. Put sa svim zgodama i nezgodama koje su me učile životu. To su upravo oni dani kad sam gledala svoju majku udovicu, savijenih leđa za šivaćom mašinom. Njen naporan rad posle Drugog svetskog rata. I siromaštvo kroz koje smo prolazili. Njen rad u polju. Zajedno sa nama, njenom decom. Da bismo imali. Da bismo, na jesen, krenuli u školu. To su oni dani kada sam gledala svoju majku udovicu kako je zapela svom svojom snagom i dušom da nas, jedanaestoro dece, svoje veliko jato, izvede na put. I stvori od nas čestite ljude.

Uspela je!

A u čestitost spada i to da nikad ne budemo ničiji podanici. Nego slobodni ljudi. Pa, tako, odavno imam sopstvene kriterijume.

.....

… E, pa zbog moje majke i zbog ove krune, kojom me je moj otac zanavek postavio u uspravan položaj, zbog sebe same, bez saginjanja se moram suočiti sa direktorovom rečju – naređujem.   I, dakako, sa njim samim.

Još jednom pročitah direktorova naređenja. Olovka i papir behu mi pri ruci. Pa, ne bih li „uravnotežila” situaciju, napisah Zahtev za sednicu Pedagoškog veća. Sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda – Odnos druga direktora prema nastavno-vaspitnom i tehničkom osoblju…

.....

… Zato slobodna ušetah na sednicu, svesna reči Filipa Mekgroa: “Kad se odlučite za neko ponašanje, posledice birate sami.”

Pogađate! Za katedrom je sedeo drug direktor. On će voditi sednicu. Kadija se lepo namestio ispred svih nas. On će, tu na sednici, da me tuži. I da mi odmah - sudi. Baš kao pravi kadija.         

.....

…. Toliko ljudi a nigde čoveka!