U ČAST GODINAMA

Manite se glupih predrasuda o godinama. Godine nisu ni granica niti garancija za bilo šta. Život niko nije ograničio. Starenje je privilegija.

Oni koji nisu uspeli da ostare – gde su?

 Uostalom, i vetar je star. Pa još duva.

 

(Str. 245; tel. 011/233-86-14; mob. 063/870-27-51, e-adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)

 

Ima li glupljeg pitanja od onog – Koliko imate godina?

Godine ne mogu biti ni granica ni garancija ničemu. Čemu onda takvo pitanje?

Uostalom, zrelost je najlepša mladost. Bore nisu starost. Nego samo lepo ispisani tragovi života. Otisci patnje i sreće. Priče suza i smeha. One samo svedoče o tome da znate šta je život.

Godine su izvor mudrosti. To ne ide u opis, nego u čast godinama. Svako od nas ima sopstveni zakon po kome živi. I, verovatno, po tom istom zakonu odlazi u večnost.

Nemoj se žaliti što si ostario. Mnogi nisu imali to zadovoljstvo.

Znaš, i vetar je star. Pa još duva. Nema bitke sa vetrom. Zato, budimo vetar.

 

Citati iz romana: „U ČAST GODINAMA”

 

… Moja Starudija, moja Nani, samo što nije zaplesala od veselja. Samo što nije počela da se vrti ukrug. Sa svim svojim godinama zajedno. Samo što nije kleknula da se pomoli u znak neke, samo njoj znane, zahvalnosti. Ma, kao da se u njoj vulkan probudio.

Nikada nisam videla stariju osobu tako srećnu kao nju tog jutra. Ličila je na „ludu mladost”.

- Ma, pričaj, Starudijo, šta te učinilo toliko srećnom!?

- Srećna sam jer sam oživjela.

- Oživjela! Pa svaki dan si bila živa, koliko ja znam.

- Ma, kakvi! Oživjela sam noćas.

- Noćas?

- U snu.

- A pre sna te nije bilo?

- Nije da me nije bilo. Ali je bilo kao da me nije bilo.

- Rastumači mi to, molim te. Ništa ne razumem.

- Znaš, kad sam jutros otvorila oči u krevetu, imala sam osjećaj kao da sam se ponovo rodila.

- I zbog tog osećaja si shvatila da si živa?

- Zbog toga sam puno radosti osjetila.  Baš kao ono u mladosti, kad sam se zaljubila. Tamo, kod Sudbinice. Tamo gdje mi se sudbina skrojila. Gde sam sva gorjela od ljubavi.

- Dobro. Vidim da si u oblacima. A šta se desilo?

-  Nisam u oblacima. Nego u sopstvenoj koži. Nikad nisam bila sigurnija da čvrsto stojim na zemlji. I da me ima! Da sam čitava unutar sebe.

- ?

- Cijelo tijelo mi je jutros treptalo. Savki damar je ponaosob pjevao svoju pjesmu.

- ?!

- Ma, znaš kad ti dani prolaze jedan za drugim, a jedan kao drugi. Takoreći, prazni. Pa samo tavoriš. I misliš da je u tebi štošta odumrlo. I da svaki dan još ponešto odumre. Stari. A tako misliš jer ti to svi oko tebe svaki dan utuvljuju u glavu. Na svaki način ti daju na znanje da je tvoje prošlo. Kao da ti kažu: još malo tavori. Ali nemoj dugo ni da tavoriš. Nego „putuj”. I ti, kao blesava, prihvatiš. Miriš se i stvarno utuvljuješ u svoju tintaru da je tvoje prošlo. Gotovo. Nema više. Vegetiraj još malo. I kreći na onaj svijet.

- Ma, Starudijo, ne zamajavaj me više! Šta kružiš kao kiša oko Kragujevca. Govori šta se dogodilo!

- A onda se nešto dogodi. I sve to – kako bi vi mladi rekli – demantuje. Shvatiš da si iznad biološkog ropstva. I iznad sve te tlapnje o godinama i starosti. Koja je samo puka predrasuda.

- Biološkog ropstva? Mnogo stručno mi se izražavaš. Ali ja još ništa ne shvatam.

- Tako se izrazio jedan doktor. Rekao mi je: Ne možemo izbjeći biološko ropstvo. Razbijala sam glavu dok nisam shvatila šta to znači?

- I šta znači?

- Jutros sam na „biološko roptvo“ dobila odgovor. To jest, da ja nisam ni u kakvom biološkom ropstvu. Moje tijelo nije u lancima. Bez obzira na godine, znaš.

- Ne znam.

- Znaćeš. Jer godine i to što zovu starošću, to su gluposti. U to sam se noćas i jutros uvjerila.

- Ma budi jasnija. Ja stvarno još ništa ne kapiram.

- Jutros sam sama sebi potvrdila da sam živa, zdrava i čitava.

- Jesi, hvala bogu, vidim. I?

- I ništa u meni ne nestaje. Ponovo sam se rodila poslije tog saznanja. Razumiješ li?

- Ne razumem! Ništa ne razumem od svega što mi pričaš – rekoh joj. Još uvek stojeći. Kao što je i ona još uvek stajala. Trudeći se da nekako dokučim šta zapravo hoće da mi kaže. Šta se dešava!

- Razumjećeš. Sjedi – reče Starudija pokazujući rukom na stolicu.

- Dobro. Evo sedam. Sedi i ti. I malo jasnije mi objasni šta se s tobom dešava.

Starudija konačno sede. I poče da se njiše. U nekom samo njoj znanom zanosu. Preporođena. Ma, blista.

- Hoćeš li mi već jednom reći o čemu se tačno radi? – upitah je gotovo podižući ton.

- Sunce je probilo kroz zidove. Eto o čemu se radi - znaš li da sunce može probiti kroz zidove?

- Ne znam. Znam da može proći kroz staklo, kroz zavese, kroz granje... Ali kroz zidove!? – to prvi put čujem.

- Pa naravno da prvi put čuješ. Jer ne znaš da ima različitih sunaca. I različitih zidova.

- Zboga, Starudijo, spusti tu euforičnu loptu! I pričaj mi u čemu je stvar. Šta te je toliko, hvala bogu, usrećilo?

Starudija, moja Nani, sva blažena, zaćuta. Pa me gleda i gleda. Tim svojim blaženstvom. Tim nekim zanosom. Kao da je sama sebi skidala zvezde s neba.

- U stvari, Starudijo, važno je da si srećna. Pa šta god da te je usrećilo. No, ipak mi reci. Pući ću od radoznalosti.

Smireno i natenane, ne gledajući u mene, nego negde mimo mene, rastvljajući reči na slogove, konačno izgovori tu jutarnju „zagonetku“.

- Do-živ-je-la sam or-ga-zam!

......

„Ja nisam u prolazu. Ja sam odavno ovdje. Došla sam u ovaj svijet. U ovaj život na zemlji. I hoću da ga živim. Svaki dan. Svaki trenutak – reče mi Starudija jednom dok smo razgovarale o koječemu – naročito živim od kada sam u penziji. Pogotovo od kada je „sunce probilo zidove“. I opametilo me. I pomoglo mi da skinem s vrata glupe predrasude o starenju i godinama.