BOL I GNEV

U životu se ne može proći bez bola. A ni bez gneva. Umete li podneti bol? Umete li savladati gnev? Ili ste bolu i gnevu sluga?

Kako god, ali se ne smete pokoriti tiraniji tih osećanja.

 

(Str. 254; tel. 011/233-86-14; mob. 063/870-27-51, e-adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)

Iz recenzije:

Najnoviji roman Višnje Krstajić-Stojanović, jednostavnog a upečatljivog naslova Bol i gnev, predstavlja dosad najzrelije prozno delo ovog pisca. Roman problematizuje otvoreno pitanje lekarske greške.

Autor pokušava da – putujući u Indiju – nađe odgovore na neka od najtežih  rubnih egzistencijalnih pitanja. U traganju za mogućim odgovorima, koji su sve samo ne jednostavni, već, pre i više, jedva rešivi, Višnja Krstajić-Stojanović razgrće mnoge koprene i laži, nalazeći (da li i zadovoljavajući?) odgovor kako u samoisceljujućoj prirodi tako i u umetnosti trpljenja i življenja.

Roman se zasniva na istinitoj životnoj priči, a autor se ne skriva iza nekog fiktivnog naratora, već se, kao jedan od živih, upečatljivih likova, pojavljuje pod svojim pravim imenom.

 

Citati iz romana: „BOL I GNEV”

 

… Bol je sasvim privatna stvar, zaista.

Zašto bi moja tuga, u znaku crne odeće, vijorila na vetru?

Ispred svačijih očiju!?

I ne samo to, nego kao da sami sebi, tom crnom odećom, stavljamo lance i katance. Na normalan život. Na normalnu misao.

…….

A tek kad bih izašla na ulicu! Pa srela ovoga ili onoga. Čula bih obavezno pitanje: Zašto si to u crnini? Onda započinje objašnjavanje. Započinje onaj drhtaj mog bola. Započinje nemir moje duše. Tuga se u meni uskomeša dok objašnjavam zašto nosim crnu odeću. Tad me, obavezno, zapeče ona žeravica koja ne mrda sadno moga srca. Uporna. I zagonetna. Nejasna. I teška. Gorka. I bolna. Kao neka zla opomena.

Nekad je žeravica – pa me peče.

Nekad je stud – pa me ledi.

…….

Ta prokleta činjenica – da moj brat nije otišao na operaciju, bio bi živ! – nije me ostavljala na miru. Gorčinu te činjenice osećala sam (i osećam) celim svojim bićem. A kad makar i nakratko uspem da se oslobodim te danonoćne more, to, zaista, bude samo nakratko.

Jer su se te moje teške misli i gnev vraćali tamo gde su i nastali. U moju glavu. U moju dušu. U moj život. Činilo se da su se bol i gnev samo izgubili koliko da bi uzeli novi zalet i ponovo me još jače mučili. Izgledalo je kao da sam svoj život pretvorila u neprestanu borbu sa bolom i gnevom.

Odlazak mog brata, a naročito način na koji je otišao, pretvorili su me u roba. U roba bola i gneva.

Bol je što je rano otišao, a gnev, način na koji je otišao.

…….

… Bol i gnev su preteška mešavina.

…….

… Dobro, moram se pomiriti s tim da je moj brat otišao. Ali se ne mogu pomiriti sa načinom na koji je otišao.

Kako god da promenim misli – neću moći promeniti istinu!

To je taj bol.

To je taj gnev.

…….

… A onda me obuze silna želja da idem u Indiju.

…….

Jer moje misli i moje raspoloženje, koji su me upleli u svoju paukovu mrežu, vapili su za spokojem. Koji me, mora biti, negde čeka. Mora biti da je spokoj u tom malom mestu na jugu Indije.

…….

Raskrili se velika kapija. Otvori nam put u najsvetliji deo Putapartija. U ašram. U Prašanti Nilajam. Kad kročih preko kapije, umesto božanskog mira, kao da me nešto ganu. Osetih nevidljivi zagrljaj. Koji je ličio na duhovni dolazak kući. Možda sam zbog tog zagrljaja i došla sa kraja sveta. Jeste, kad prolazite kroz kapiju Prašanti Nilajama, kao da ulazite u svetlost.  Koja drukčije sija. Puna tišane. I mira. Prašantija. Koji se odmah nastanjuje u vase grudi. Tamo negde gde vam je srce.

…….

… Još samo koji dan do povratka.

Šta osećam? – pitam se.

Je li moj bol uminuo?

Ili ću vratiti isti „prtljag” sa kojim sam došla u Putaparti. U Prašanti Nilajam? U sveto mesto? Jesam li našla ono šta sam tražila?

…….

- Višnja, postoji li neko kome nešto nisi oprostila?

…….

Kad Anđelka izusti pitanje, samo osetih kako se otvori zamandaljena kapija. I kako padoše ograde u koje sam se zatvorila, sa svojim gnevom i bolom. Nestade moje samokontrole. Pa kao bujica, iz mojih usta, oslobodiše se i izjuriše reči, koje ne mogoh obuzdati:

- Postoji! Postoji jedan čovek! Nisam mu oprostila! Niti ću mu ikad oprostiti! – rafalnom paljbom izgovorih ove reči gledajući u Anđelku.

U tom času oslobodi se i onaj golemi drhtaj koji sam gušila u sebi. I bukvalno se zatrese. A u grlu se zaglaviše suze. Pritisnuh ruke na svoje obraze i osetih se kao da me neko zatekao gde se nisam smela naći.

- A ko je to? – čujem u magnovenju novo Anđelkino pitanje.

- To je jedan lekar – rekoh. A one zaglavljene suze u podgrlcu popeše se u moje oči i kroz jecaj potekoše mi niz lice.

Emotivne kočnice najzad su popustile.

…….

…Ali čovek može da se menja. Svojom slobodnom voljom, naravno.

Protiv sudbine se borimo svojim karakterom.

Jer je karakter naša sudbina.

…….

…Baba kaže: „Ako je ispovest u srcu. Karakter će sjati lepotom.”

U mom srcu jeste ispravnost. A zar nije lepota mog karaktera to što ne mogu da podnesem nepravdu? I što ne volim zataškavanje?

…….

…Sudbinu, dakle, krojimo sami. Svojim karakterom!

…….

…Ali shvatih i da ne postoji mesto za koje se može kupiti karta za beg od bola.