Warning: A non-numeric value encountered in /home/visnjaks/public_html/templates/as002046free/includes/includes.php on line 76

Warning: A non-numeric value encountered in /home/visnjaks/public_html/templates/as002046free/includes/includes.php on line 76
TAMO NEGDE NEKAD NEKO

TAMO NEGDE NEKAD NEKO

„I ja, samo ovde, pored reke Čitravati, mogu slušati nastavak priče” , rekoh i pomislih kako bi suština Narajanine price mogla stati u reči Meše Selimovića: „Hiljadu nečijih srećnih časaka kao ovaj, ali ovaj nikad više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više”.

 

(Str. 168; tel. 011/233-86-14; mob. 063/870-27-51, e-adresa: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.)

 

„I ja, samo ovde, pored reke Čitravati, mogu slušati nastavak priče”, rekoh i pomislih kako bi suština Narajanine price mogla stati u reči Meše Selimovića: „Hiljadu nečijih srećnih časaka kao ovaj, ali ovaj nikad više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više.”

 

Citati iz romana: „TAMO NEGDE NEKAD NEKO”

 

- Jednom, baš kad nije bio neki naročit dan, pozvoni telefon. Ništa neobično. Ništa neočekivano. Svaki dan telefon zvoni – pričala je Narajana. – Javih se.

- Molim vas, ja bih…

Taj neko, neki muškarac, pitao je za neku firmu.

- Pogrešili ste – rekoh – ovo je privatni stan.

- Pogrešio sam!? – kao da se začudi taj muški glas.

- Da, pogrešili ste.

- Ništa, ništa, dešava se – rekoh – I ja ponekad pogrešim. Svako nekad u nečem pogreši.

- Čisto sumnjam da vi grešite – reče gospodin – to vam nekako „piše” u glasu.

- Pa ne grešim svesno, ali nesvesno da, kao i svi. Kao i vi, verovatno.

- Tako je. Izvinite još jednom – reče.

- U redu je – rekoh i spustih slušalicu.

Mislila sam da se time i završila ta telefonska greška.

Srećom, ili po nesreći, to tada nisam mogla znati, kroz dva-tri sata ponovo je pozvonio telefon.

- Izvolite – rekoh.

- Sad je namerno, sad nije greška – reče muškarac.

- Šta je namerno, šta nije greška? – upitah.

- Pa, ovaj telefonski poziv, nije greška.

- A vi ste?

- Onaj od pre dva-tri sata koji je greškom okrenuo broj vašeg telefona i dobio vas.

- Da, bila je greška. Samo ne znam kako ste dobili mene – našalih se.

- Dobio sam vaš prelepi glas. Stvarno imate neverovatan glas. Ceo dan ga nekako „čujem”. Pa da ne bih zamišljao lepotu vašeg glasa, odlučih da vas nazovem da malo popričamo.

- Ma šalite se. Ne znam o čemu bismo mogli pričati.

- Ima, ima dosta toga o čemu se može razgovarati.

- Pa ima. Ali ne znam o čemu bismo mi, vi i ja, mogli razgovarati.

- Za početak, voleo bih da znam kako se zovete.

- A vi, kako se zovete?

- Da, u pravu ste. Trebalo je prvo da kažem svoje ime. Onda biste vi sami rekli svoje.

- Možda ne bih.

- Možda. No ipak recite.

- Pa vi još niste rekli svoje ime – kažem ja njemu.

- O, da. Vidite koliko me zbunjuje lepota vašeg glasa. Prosto se gubim – reče mi on.

U to što mi je pričao o mom glasu – poverovala sam. Jer su mi to, i pre njega, mnogi govorili.  I moje prijateljice, i komšije, i rodbina. I uopšte, s kim god bih razgovarala telefonom.

On mi kaza svoje ime. Reče gde radi, reče i da vanredno studira. I upita me:

- A vi?

- Ja?

Rekoh i ja svoje ime. Rekoh mu da sam studije odavno završila.

- Sad već nešto znamo jedno o drugom – zaključi on.

- Znamo – rekoh mu – a sad imam nekih obaveza, pa da završimo razgovor.

- U redu. Ali ja ću se opet javiti. Može? – Pa javite se – rekoh ravnodušno.

- Vi nećete broj mog telefona? – upita me.

- Ne. Pa eto, zvaćete vi mene.

- Vrlo ste zagonetni – on će.

- Nimalo – rekoh.

- Ćao, čujemo se.

- Ćao, čujemo se – i on ponovi moje reči.

Onda Narajana, po običaju, zaćuta. Mogu ovako da kažem jer je zaista imala običaj da zaćuti i ostavi me, nekad u kraćem, nekad dužem iščekivanju.

Ipak nastavi:

- Znate, Višnja, posle ovog bezazlenog razgovora, osećala sam se neobično. Šta ovo znači? – pitala sam se. Ali morala sam sebi priznati da je bilo nekako simpatično. Razgovor mi je prijao. I nije mi bilo jasno zašto prekidoh razgovor izmislivši nekakve poslove.

Zvao me je već sutradan. I svaki, ali baš svaki, sledeći dan. Počeh se radovati njegovim pozivima. Tako, malo-pomalo, radovanje mi je postalo navika. Iščekivanje mi je prijalo. Ja sam bila sigurna da će me zvati, da ćemo razgovarati…

Znate Višnja, nastavila je Narajana – događaji nemaju značenje sami po sebi. Ali postoji naš odnos prema njima. Tako i naše telefoniranje, samo po sebi, nije značilo ništa izuzetno. Ali kako se to dešavalo u vreme mojih tihih dana, dana u kojima sam uglavnom bila sama sa sobom, ono je učinilo da se u meni nešto pokrene.

Osetila sam da se u meni nešto pomaklo.

Neka stena.

Neki zid.

Neka kapija je zaškripala.

Osetih tanani drhtaj duše.

Šta me je to dotaklo u našim bezazlenim, običnim razgovorima, nisam znala.

Ovu neobičnost osetih kao dar.

Kao poklončić.

Kao blagi lahor.

Nastavio je da me zove. Nastavili smo da pričamo. Uzela sam i ja njegov broj telefona.

Zvala sam i ja njega.

Jako su mi prijali naši razgovori. Puno lepih reči rekli smo jedno drugom.

Sve više sam bila sa njim i kad sam bila sama. Mislim i kad nismo razgovarali.

Nekako je ispalo da je ta telefonska greška mali blagoslov.

Činjenica je da ne možemo kontrolisati šta će nam se dogoditi. Ali možemo kontrolisati kako ćemo reagovati na ono što nam se dešava.

To je najvažnije – naša reakcija na neki događaj.

Presudno je naše uverenje o onome što nam se događa.

Ali tada ja o tome nisam vodila računa.

Nisam na taj način razmišljala.

Naše razgovore sam uzimala zdravo za gotovo. Verovala sam u njih. Prijali su mi. I to je bila moja reakcija.

Otvorila sam neka vrata i lepota je ušla u moje srce. Ozarila mi dušu.

Nisam znala ni kako izgleda. Pokušavala sam, mada retko, da ga zamislim:

Prema boji glasa.

Prema smehu.

Prema temama koje je nametao u razgovoru.

Odjednom bejah puna njegovih reči.

Njegove reči su u meni žuborile i kad nismo pričali. Nekako su tekle kao bistri potočić u planini kad skakuće preko oblutaka.

- Višnja – nastavljala je svoju priču Narajana – mi se nismo tražili. Bar ja nisam tražila njega. Nekako još nisam bila spremna za novu vezu. Zato nisam ni tražila ljubav. Ali ljubav je našla mene. A naši svakodnevni razgovori mirisali sun na to.

Čudila sam se tom upoznavanju. Pa sam poverovala da je Univerzum umešao prste u to.

Podesio je naše vibracije.

I odlučio da se sretnemo.

A susret je upriličio telefonskom greškom.

I pre su se dešavale telefonske greške. Ali i nestajale. Međutim, ova greška je ostala u mojoj kući. I zadržala se mimo svih pravila. Ja sam je zadržala. Pristajući na razgovore. Čak im se radujući.

Ne zna kako ćete, gospođo Višnja, razumeti, ali nisam imala dileme kad pominjem Univerzum.

Jesam. Sklona sam da u mnogo čemu tražim i nalazim neku višu svrhu, razlog zbog kojeg se nešto dešava. I da to stiže po nalogu Vasione.

I da čekam.

Taj razlog.

I da mi verujem.

Inače, zašto bi mi se raskravljivalo oko srca?

Zato sam počela osećati nešto.

Nešto lepo.

Nešto istinsko.

Dugo nisam znala šta.

Ali nagoveštavalo je da dolaze lepi dani.

Moji dani.

Odjednom mi je sve izgledalo lako.

I jednostavno.

A i on je bio različit.

Nikome sličan.

Dugo, dugo smo imali samo telefonske sastanke.

Tim telefonskim sastancima smo dotakli jedno drugo. Zbližili se. Na ovaj, neobičan način.

Odgovaralo mi je što smo, takoreći, jedno drugom pri ruci. Iako „daleko” jedno od drugog.

Dugo smo bili u virtuelnom kontaktu.

Univerzum je sve to lepo udesio. Pa je ispalo sve bolje nego što bi bilo u mojim zamišljanjima. Ili u mojim snovima.

Eto, gospođo Višnja, on je jednostavno banuo u moj život.

Banuo je kao nezvan gost.

Banuo je.

Ali je umeo i da se zadrži. I da mi ne smeta.

Naprotiv!

Tihom stazom dolazila mi je ljubav.

Ja je nisam tražila.

Ona je našla mene.

Kao što malopre rekoh.

 …………………………………..