Štampa

Pisma čitalaca

[Marija A., Beograd, 13. 12. 2008.]

Draga Višnja

Trebalo mi je dosta vremena da stignem do kraja Obale. Na promociji nisam imala vremena a ni koncentracije da ti objasnim koje su to moje kočnice i da li ću ih ikada otkloniti.

Roman je izvanredan!  Jednostavan, lagan, prisan, ljudski, bolan... Ovog trenutka mi žao što kojim slučajem nemam Mićunove sposobnosti pa da ti kažem kako si u romanu oslikala ljudsku tragediju, posrtanje i saplitanje, uklesala si veliku kamenu ploču i ostavila je u amanet potomcima.

Moram ti priznati da si me iznenadila kojom lakoćom prelaziš kroz sva ona poniženja (koja još uvijek i sama teglim na svojim plećima), i otvoreno im se "keziš u lice".

Stalno mi se mota Mešin zapis "Niti smo ono što smo bili, niti smo ono što bi htjeli da budemo. Zastali smo na pola puta"

Nema kraja, mi smo ga promašili.

Stvarno te volim, kao da sam sav život rasla sa tobom.

Marija

……………………………………………………………………………………………..

[Katarina Đ., Beograd, 4. 9. 2008.]
 

Pročitala sam roman „Ne plači za Sarajevom“ i to baš dok sam boravila u Sarajevu u soliteru u kom se sve to dešavalo, što je opisano u knjizi, kod mog svekra, koji se takođe pominje u romanu. Knjiga je stvarno potresna i tera čoveka da se zapita, čemu sve to?
Volela bih da kupim sve četiri knjige. Zato Vas molim ……….

……………………………………………………………………………………………..

[Milica E., Kanada, 7. 8. 2008.]

Upravo sam pročitala vaše odlomke, i oduševljena sam. I ja sam iz Sarajeva, i zaista ste me oduševili načinom na koji ste opisali stvari. Tužno je sve to, koliko je rat promenio živote ljudi... Mi kad smo otišli iz rata, ja sam bila mala, ali iz priče mojih roditelja je to bio "POSEBAN" grad...

Onaj odlomak " Na obali reke Bosne" je divan, zaista...

Pozdrav, Milica

……………………………………………………………………………………………..

[Budimir P., Pale, 10. 11. 1996.]

Kad sam dobio knjigu, odgodio sam sve poslove i druženja, da bih u cugu pročitao tvoju knjigu (čitaj našu knjigu). Knjigu Srba koji su najviše voljeli Sarajevo i zato najviše u njemu stradali. Neka je vječna slava Srbima Sarajlijama, koji su odvedeni iz svog doma i još se ne zna tačan broj i mjesta njihovog nestanka. Vjerovatno, nažalost, brzo se neće ni saznati. Ti međunarodni „humanitarci“ nisu sposobni da shvate naše pojmove humanosti. Oni su degenerativnog duha, koji nije u stanju da nađe napaćenog i poniženog. Oni možda uživaju u tome. Tvoja kazivanja su istinita, jer si uvijek bila hrabra istini da gledaš u oči. Teško je bilo Srbinu živjeti u blindiranom Sarajevu. To može shvatiti samo onaj koji je bio u toku rata tamo. Mnogi te neće razumjeti što si bila tamo, ali zato oni neće nikada razumjeti šta je sloboda. Nemoj se puno ljutiti na njih. Neće oni shvatiti kako je Sarajevo zatvoreno za jedan dan (vjerovatno je duže programirano).

Moram ti priznati da razumijem tvoje suze pri sretanju sa braćom, sestrama, mužem, ti tu nisi slabić. Ti si heroj. Samo su heroji, jaki, sigurni u sebe, mogli da to prežive.

Čitanje knjige i mene je natjeralo na suze - zaplakao sam, jer sa se sjetio teških trenutaka u ovom ratu - kćerke Goce i naših patnji, braće, sestara, Srba.

Neka si opisala i nas Srbe koji vuku iz razorenog Otesa koji je srušen. Kad su srušene i naše nade. Izginuli su u Otesu najbolji srpski sinovi. Neka si opisala te nove stanare Ilidže koji hoće po nekoliko stanova, tijesno im. To je naša tragedija, to nisu oni Srbi koje smo mi zamišljali. To naše saznanje je bolno, ali je naše. Bog je rekao treba praštati. Brata i sestru vraćati među svoje Srbe. Valjda mi Srbi ćemo shvatiti da nas SLOGA i BOG mogu spasiti.

Naš bol i suze su suze hrabrih, koji su izašli u toku rata iz Sarajeva. Pobijedili smo (živimo) smrt, koja nam nije bila daleko.

……………………………………………………………………………………………..

[Vanja,  Herceg Novi, 21. 12. 1996.]

Beskrajno Vam hvala. Voli vas Vanja. 

……………………………………………………………………………………………..

[Vera M., USA, 21. 7. 2000.]

Čitam tvoju knjigu (prvi put), „trčim“ za događajima da bih je što pre pročitala. Oduševljena sam a ujedno i skrhana. Čitam je drugi put polako, polako. Svaka reč duboko me dojmi i svaku hoću da zapamtim. Osećam te pored mene, onakvu kakvu te znam: pametnu, razboritu, pravednu,…. Ali sada sa još jednom vrlinom: znaš da nosiš i živiš sa tugom. Ponosna sam što sam imala sreću da mi baš ti budeš prijateljica i što si baš ti deo moga života.

Bol bolujem za Lokicom, za tokom njene bolesti, za njenom mladošću. Bol bolujem za tvojom tugom zbog Lokice.

Čitam, razmišljam, nešto mi se mrsi, sećam se, osećam ukus krvi tvojih i mojih rana davno dobijenih. Na početku pisma sam ti napisala da sam oduševljena tvojom knjigom. Da. Dok sam sklapala korice, drugi put pročitane „Jovane“ setila sam se Šopena i rekla: Višnja je drugi Šopen (ali naravno u pisanju). Oduševljena sam tvojim pisanjem. Nimalo neskromno. Nimalo neiskreno!

„Jovana“ je uvek sa mnom, u mojoj tašni, bilo da sam na poslu, prodavnici…. ……..……

Ne mogu iščekati da završiš svoj sledeći roman. Svaka ti čast!……………..

……………………………………………………………………………………………..

[Grujo P., Žabljak, 9. 11. 2000.]

S poštovanjem, najiskrenije Vas pozdravljam. Ne činim to iz poznanstva i prijateljstva sa Vašim rodom već lično zbog Vas i Vašeg djela čiji protagonista može biti samo izuzetno osvijetljena ličnost. Zbog „Ne plači za Sarajevom“ i „Jovane“ sam zadivljen i tužan. Divim se Vašem literarnom umjeću. Tužan sam zbog pregoleme istine koju iznosite. Žalim što ste morali opteretiti sve komponete sopstvene anatomije radi prezentiranja žalosne istine. Ponosim se što ste moje gore list i nemjerljivo časna odiva mojega kraja.

„Ne plači za Sarajevom“ i „Jovana“ - te istinite priče i njihovi junaci su slika i prilika, pardigma vremena, ljudi i „ljudi“ u kome i sa kim živimo. Sve je to ukratko ali slikovito kazao briljantni Dragoljub Jeknić – recenzent izuzetne naracije i harizme.

Poštovana Višnja, u samo našem okruženju je puno Lokica i još više neosvijetljenih i neosjetljivih svakojakih mantila i plaštova. Tragično je što su brojni Bijeli Mantili umišljeli da su činom zakletve postali nedodirljivi sledbenici Hipokrata. Ovu tvrdnju iznosim i zbog moje istine, jer mi isti Bijeli Mantili na isti način i od iste bolesti rođenu sestru Ljušu sa tek začetim čedom, za sva vremena „nastaniše“ u Novobežanijsku ledinu prije 21 godinu. I Jovani i Ljuši (interesantno) ovozemaljska, a naročito predsmrtna uvertira bješe umnogome čemu slična. Slične i u mjeri naše tolerancije nečijih (a znamo čijih) gluposti za bespogovornost i naivno poštenje. Sve to, nažalost, donosi ovo i ovako vrijeme kome se nemoguće suprostaviti. Jer, zaludnije nema rabote no se boriti protiv vremena (poslanica mudrog čovjeka).

Višnja, često puta smo čuli od Vaših uglednih roditelja, srodnika, brastvenika: „Šta vidi u svijetu - nadaj se u vijeku“ ili „Okreni se oko sebe“ i dr. Možemo li se u ovom vremenu izboriti protiv ovih, naizgled, aksioma? U ovome vremenu NE. Tješi li to? Mene NE!

Poštovana gospođo Višnja, znam da Vam je pri izlasku roman „S obe strane ljubavi“. Nadam se veseloj besjedi. Ako i on (roman) bude tužna priča i ispovijest probuđene ranjene duše, onda ću se i ja osjećati saučesnikom razloga svih njenih tuga. Biću Vam zahvalan ako mi odmah pošaljete jedan primjerak pouzećem.

Višnja, želim Vam dobro zdravlje. Pisao sam Vam zbog Vašeg pisanja. Hvala što ste me oduševili. Oprostite zbog vraćenih asocijacija. Zbog istih sam Vaš sapatnik. Vas i Vašeg ČOVJEKA najiskrenije pozdravljam.

……………………………………………………………………………………………..

[Stana J., Prijepolje, 25. 5. 2000.]

Obzirom da nemam telefon u stanu uzeh ovo pismo da vam se puno zahvalim za knjigu o vašoj i mojoj Jovani. Bila mi je želja da imam ovu knjigu koja će i zamijeniti moju uvijek dragu prijateljicu.

Moja učionica u školi je pored njene kancelarije, tako da ne mogu ući u učionicu, a da se nje ne sjetim. Ona je znala da me pozove u njenu kancelariju čak i za vrijeme malog odmora da mi nešto kaže ili da me pita. Često sam i bez poziva ulazila kod nje da joj se povjerim ili zatražim savjet za neki svoj problem. Uvijek sam rasterećena izlazila iz njene kancelarije.

Knjigu sam čitala skoro nedjelju dana. Počnem da je čitam, isplačem se i ostavim. I tako svaki dan dok je nisam završila. Nisam imala snage da je pročitam odmah.

Primite puno pozdrava od Stane i još jedanput puno hvala.

……………………………………………………………………………………………..

[Natalija Ž., Nikšić, 18. 4. 2000.]

Od momenta kada si mi rekla da si dala rukopis na štampanje i momenta kada je knjiga izašla iz štampe kod mene se javljalo neko čudno osjećanje. Osjećanje tuge, bola, a možda i radosti, jer ovim činom je ovjekovječen njen lik, oživljavanje uspomena na voljenu sestru Lokicu, i ne samo nju.

Čini mi se kad dobijem knjigu ugledaću nju, Lokicu, čuti njen glas, njen umilni i blagi osmjeh, njen topli i nježni zagrljaj. A onda opet neka strepnja, neki nemir, uzbuđenost i ko zna šta se sve nije pomiješalo.

I, najzad knjiga je stigla, gledam, o Bože dragi, kao da progovori. Gledaju me njene plave oči. Jest, naša Lokica likom je ispunila korice knjige njenog minulog života. Kosa plava, talasasta, pozadina narandžasta. Sve se nekako izmiješalo, i pogledi, i suze, i jecaji. Oh, Bože dragi što bi tako nepravedan i prema njoj, i prema nama. Zašto? Zašto ne usliši nijednu našu molitvu? Koliko sam puta Bogu ruke dizala i molila. No, možda je ona negdje (zajedno sa svima našim, koji su tamo otišli) kod anđela i moli nas da ne plačemo, da joj ne remetimo mir. Ali, teško je želju trpjeti, teška je misao da se nećemo više vidjeti. No čovjek mora smoći snage i biti hrabar i u najtežim mukama. Tako nas je učila i naša majka. Zato si ti i mogla da izdržiš ovaj ponovni hod po mukama. Zapravo, morala si imati neku natčovječansku snagu da ovo sve ponovo preživljavaš i pretočiš na papir. Mislim da si svima nama učinila veliku uslugu. Bože dragi, koliko energije, snage, izdržljivosti i hrabrosti (mislim da li ćeš moći do kraja izdržati, upornosti i naša strepnja šta ćeš napisati. Mene je najviše brinulo da li bi se ona složila sa svim onim što si trebala napisati. Međutim, sve je dobro ispalo (ukoliko se u ovom slučaju može reći dobro, mislim što nema naše Lokice). Jest, nije fizički među nama, ali njen dragi i plemeniti lik oživotvoren u knjizi živjeće vječno. Neka joj duša zajedno sa tatom, mamom i sestrama caruje. I ko zna, moja Višnja, ona se sada možda nalazi u tatinom naručju (jer je ostala mala iza njega), u sestrinom zagrljaju i majčinom krilu. Nju su prigrlili i anđeli, jer anđeli vole dobre duše. Tako ćemo bar utjehu sebi naći………………..

……………………………………………………………………………………………..

[Biljana, Beograd, 4. 3. 2000.]

Pročitala sam knjigu JOVANA, celu svako sam slovo progutala.

………

Preplakala sam mnoge strane. Pogađala me istina. Tvoja tuga. Bol. Patnja. Neizvesnost. Želja. Ljubav. Nada. Sve si tako lepo izgovorila. Svaku bujicu osećanja sam osetila u tvojim rečenicama. Htela sam da uđem u tu knjigu da napravim reda, da pomognem (ako umem). Nikada neću zaboraviti ni tebe ni Jovanu.

……………..

Srećna sam zbog  tebe. Zbog sebe što si tu kraj mene. Uvek ću misliti na tvoje reči, tražiću smisao, nadu, volju, ljubav. Ovom knjigom si objasnila, Višnja, kako „skakavci“ neprimetno navale, kako se najezda širi, povećava, a da toga i nismo svesni. Tvoja je knjiga udžbenik ljubavi da je bilo na svim ili bar nekim mestima sve bi bilo drugačije. Nadam se da će svi koji budu pročitali ovu knjigu shvatiti koliko znači „osmeh“ i „ljubav“. Da ga uvek treba podariti. Volim te Višnja što si je napisala tako istinito. Što svojim rečima budiš ljudskost i plemenitost. Što će se svi „skakavci“ prepoznati i osetiti prozvani.

Ja imam patološku potrebu za davanjem. Želim da pomažem i ništa drugo. Ne vidim moje skakavce ili ne želim da vidim. Trebala sam da postanem zdravstveni radnik da zadovoljim svoje želje pa da se i ne plašim skakavaca.

Ali tu si ti. Tvoje reči tvoje knjige su me mnogo naučile. Pokazale zamke. Sad ja sebe mogu da pitam…. A šta bi Višnja, rekla?? I to je to.

Tužna sam zbog Jovane iako je nisam ni videla. Tužna sam zbog tvoje tuge. Tako bih volela da mogu nešto da uradim da uzdignem, osvetlim (ne znam ni ja) tvoju lepotu, tvoju ljubav. Ali ja sam samo jedno …. komšinica, pa šta? Naučila sam iz tvoje knjige. Nije važno ni ko si ni šta si ako vidiš i osetiš najbliži si.

Kada sam pročitala naša imena u tvojoj knjizi srce mi je brže zaigralo a posebno ćihu, ćihu, ćihu - hu. Dok si kucala knjigu i naporno radila stalno me grizla savest što ti moja deca remete mir, dekoncentrišu, smetaju, otimaju te. Plašila sam se da će se moja Višnja ljutiti, a stalo mi je do našeg prijateljstva. Mnogo si mi pomogla u mojoj krizi. Ja se samo trudim da ti ne smetam i ne okupiram. Što se tiče lekara i osuda očekivala sam više grdnje. Volela bih da neko napiše kritiku sa osvrtom na lekare. Ne mogu da ih smislim pogotovu sad.

Višnja, tvoja priča je uspela. Sve je jasno. Kao dan. Svi će se prepoznati, možda će ih tvoje strele trgnuti, možda će shvatiti šta gube.

Srećna sam što imam tvoju knjigu i želim da stoji na posebnom mestu u „vitrini“. Da zrači ljubav. Da postavlja pitanja. Da opominje?

Tako oseća tvoja luda komšinica. Verovatno su mi osećanja ostala progutana između rečenica, od uzbuđenja mi se i ne spava.

Biljana.

Ovo nije kritika. Ovo je bujica reči koju ja ne umem da izgovorim, ali umem da napišem.

…………………………………....………………………………………………………….

[Nevena Mnm’s, Strasbourg, 2013.]

Poštovana gospođo Višnja,

….. Pronašla sa Vas slučajno na FB-zidu mog prijatelja Bojana Maksimovića… Sjećam se da sam teško došla do Vaše knjige NE PLAČI ZA SARAJEVOM, davne 98. godine. Svi su je željeli pročitati…. Ja sam još, na početku čitanja, bila toliko oduševljena da sam prepisivala odlomke knjige u jednu svesku (imam je još)…

Bila mi je posebno zanimljiva jer sam rođena u Sarajevu i živjela u tom gradu do 1992. godine.  Ova, moja omiljena knjiga, je mnogo uticala na mene (nije fraza, uvijek sam to govorila, često pričala o osjećanju koje sam doživjela čitajući tu knjigu)....

Moram Vam reći da ste uticali i na odabir mog zanimanja dok sam kao gimnazijalka čitala NE PLAČI ZA SARAJEVOM. Odabrala sam Defektološki fakultet u Beogradu (i Vi ste defektolog) ... a impresioniralo me i to što smo obe rođene u decembru...

Šaljem Vam najtoplije pozdrave iz Strazbura sa radošću što sam Vas konačno pronašla...  Nevena

…………………………………………………………………………………………….

[Olja, 2013.]

Višnja! Kako je danas Dan žena, želim da ti zahvalim što jesi upravo takva kakva jesi - inkarnirana zraka  božanske Svetlosti, i što upališ u svakom koga dodirneš to isto svetlo, i što se onda u toj radosti prepoznamo, povežemo i rastemo za neko opšte dobro. Prosto, tama (ne bih joj zagledala u lice, boju kože, nacionalnost, ili kako svoga  boga zove) uzmiče, uvek uzmiče pred Ljubavlju.

Ti si  pomilovana od Neba i darovana da svedočiš svojim životom i svojim perom o toj iskonskoj borbi dobra na ovoj zemlji i onoga što zovemo zlo.Upravo čitajući tvoje knjige, hrabra moja, osvedočujem se po ne znam koji put da postoje samo dve vrste ljudi - nazovimo jedne Dobri, a one druge, gledano očima Hristove ljubavi, onima koji još nisu svesni da je i u njima Dobro: ono koje ume da oprosti, kojemu je ideal " Ljubi neprijatelje svoje!".

Višnja – ime u kojem je koren VIS (po mojoj lingvistici). Pa zar smeš biti drugačija, Ti u kojoj se zrcale tolika praskozorja tvoga Durmitora, toliki visovi!!? Pa tebi kao da je i lakše doseći onu istinu Višnju, koja je bliska Pravdi koja nije od ovoga sveta. Ja sam Bogu zahvalna što smo se u ovoj dimenziji srele i što pronađeš ponekad vremena da se zajedno smejemo.

Voli te tvoja Olja, 

Sunčeva sestrica   

…………………………………………………………………………………………….